Iskustvo me naučilo da prije nego što zatražim bilo kakvu zdravstvenu uslugu za svog sina, prvo provjerim sve zakone i propise, raspitam se kod mama s dužim stažom i tek onda krenem u ostvarivanje njegovih prava. I uredno se svaki put dogodi da prije nego što ja uopće kažem što trebam, moj sugovornik kaže da nemam pravo na to. To bi trebalo velikim slovima uokvireno na zidu pisati svake zdravstvene ustanove, molim lijepo i to na samom ulazu. Od kud nam samo drskost da tražimo neko pravo koje nam je zagarantirano u nekom tamo pravilniku ili zakonu kad je dobro poznata stvar da će se naći već netko tko će pronaći izuzetak da se eto baš to pravo ne odnosi na nas. Uf, što sam danas bila ljuta.
Naime, radi se o mom zahtjevu da se fizikalna terapija mog sina provodi od strane stručne osobe kod naše kuće, jer zbog njegovih aparata nije izvedivo da ga svakodnevno vodim na fizikalnu terapiju u zdravstvenu ustanovu. I znam da imam pravo na to zbog kompleksnosti njegove dijagnoze bez obzira što on nije navršio 3 g. I zašto me onda prije nego što ja bilo što obrazložim 1. dočeka stav : NEMATE PRAVO NA TO! Da su svi imali takav stav, nikad niti jedno pravo ne bi bilo omogućeno. Čak i da smo mi 1. takav slučaj, zar ne bi vrijedilo pokušati iako postoji mogućnost odbijanja.
Za sve zdravstvene djelatnike: ja dugujem svom djetetu i sebi da bar pokušam!
Nema komentara:
Objavi komentar